Osnovno stanovište u promišljanju o konceptu i organizaciji prostora na predmetnoj lokaciji proisteklo je iz težnje da se kompleks celovito tretira i da se u vizuelnom smislu istakne njegova muzejska namena i centralni položaj u gradu. Opredeljenje da se novi kulturni centar Podgorice istakne u vizuelnom identitetu grada, uticalo je na stav da se opredelimo za monumentalni tretman objekata na lokaciji, ali koji ne bi ni na koji način narušili karakter toka reče Morače i postojanost Mosta Milenijum. Sa druge strane, smatrali smo za imperativ da se urbanističkom i arhitektonskom artikulacijom omogući neposrednije spuštanje grada na reku. Stoga bi se naš koncept o predmetnom prostoru mogao najbliže opisati rečima „reprezentativna suzdržanost” i „korzo do reke”.

Kompleks je prema raspisu konkursa podeljen na pet jasno diferenciranih prostornih i funkcionalnih celina: a) Muzej savremene umetnosti, b) Prirodnjački muzej sa botaničkom baštom, c) park umetnosti i kulture, d) kuću arhitekture i e) podzemnu javnu garažu. Svaki od navedenih delova kompleksa se može fazno posmatrati kao autonomna celina i kao deo veće celine, te je u tom smislu moguća i njihova fazna izgradnja.

Muzej savremene umetnosti je pozicioniran uz Most Milenijum, na izvesnoj distanci. Uz MSU je pozicija Prirodnjačkog muzeja u čijem zadnjem delu, prema ulici Vaka Đurovića je smeštena Botanička bašta. Glavni pešački pristup muzejskom kompleksu je iz ulice Vaka Đurovića preko široke pešačke promenade (auditorijuma) čiji je pravac produžen od kružnog toka pored gradskog stadiona prema reci Morači. U zoni ispod pešačke promenade je smeštena podzemna garaža za potrebe muzejskog kompleksa kojoj se pristupa iz ulice Vaka Đurovića, na karakterističnoj krivini. Između predmetne lokacije (zona obuhvata konkursa) i dela koji se anketno rešava (kontaktna zona), pozicionirana je javna podzemna garaža koja deli kolski pristup sa muzejskom garažom. Za apsolutnu kotu čitavog kompleksa je uzeta kota terena na mestu pristupnog platoa, na početku pešačke promenade uz ulicu Vaka Đurovića (46 m.n.v).

Zona Ušća sa područjem „Parka prijateljstva” predstavlja jedan od najreprezentativnijih i funkcionalno najznačajnijih delova Novog Beograda. Imajući u vidu da je ovaj deo grada nastao po principima modernog urbanizma XX veka, započeti koncept prostornog uređenja je smatran za imperativ u daljem unapređenju kvaliteta ovog javnog prostora. Blizina i značaj zaštićenih prirodnih i arhitektonskih vrednosti uticale su na koncepciju nenametljivog, a ipak monumentalnog stvaralaštva u rešenju. Specifičnost lokacije koja je veoma izdužena i stanjena na sredini kod Palate Srbija, podstakla je na razmišljanje o intenzivnijem povezivanju dva naspramna područja - Zone 1 (kod Brankovog mosta) i Zona 2 (kod Hotela Jugoslavija).

Kako je predmetno područje najvećim delom parkovska površina, sa jedne strane neposredno oslonjena na ortogonalnu matricu Centralne zone Novog Beograda, a sa druge strane na blago zatalasanu liniju desne obale Dunava, smatrali smo da te dve matrice - pravolinijsku i zatalasanu, treba pomiriti i formirati prostornu sliku koja će posedovati karakteristike i jedne i druge celine. Kroz čitavo područje je postavljena monumentalna osa koja povezuje Zonu 1 sa Zonom 2 i prolazi kroz Park prijateljstva na mestu postojećeg širokog šetališta. Nova „Glavna aleja” je paralelna sa Bulevarom Nikole Tesle i ortogonalnom matricom Centralne zone Novog Beograda i osmišljena je kao ishodište svih pravaca u parteru. U središnjem delu, preko puta Palate Srbija, Glavna aleja se prepliće sa linijom obale, formirajući pešački izlazak i mogućnost silaska na reku. Pozicije svih planiranih objekata (Prirodnjački muzej, Muzej savremene umetnosti, Akvarijum) se neposredno nadovezuju na Glavnu aleju, čineći tako promišljeni sistem prostornih doživljaja koji se kontinualno nadovezuju.

Prirodnjački muzej je predviđen u najužoj zoni predmetnog područja, preko puta Palate Srbija i neposredno je naslonjen na Glavnu aleju sa njene jugo-zapadne strane. Opredeljenje za ovu poziciju muzeja proisteklo je iz težnje da se zgrada vizuelno integriše sa najprirodnijim delom Velikog ratnog ostrva, a sa druge strane da se minimalno utiče na postojeće zelenilo koje je u ovoj zoni veoma proređeno. Muzej umetnosti 21. veka je predviđen u kontaktnoj zoni između Muzeja savremene umetnosti i Glavne aleje, sa njene severoistočne strane. Zgrada novog muzeja je osmišljena kao izdužena pravougaona struktura, ukopana u tlo, sa glavnim pristupom iz pozicije aleje i neposrednom podzemnom vezom sa Muzejom savremene umetnosti. Osvetljavanje novog muzeja je planirano preko „vodenog ogledala” - zastakljene krovne lanterne, preko koje je prevučen tanak sloj vode u kojoj se ogleda zgrada Muzeja savremene umetnosti iz pozicije glavnog pristupa. Pozicija akvarijuma se nadovezuje na zgradu Prirodnjačkog muzeja, sa njegove severo-zapadne strane, sa kojim čini celovitu panoramu posmatrano sa obale Dunava.

Predloženim rešenjem je razmotrena remodelacija kompletnog budvanskog priobalja i pružena je mogućnost za stvaranje novog identiteta grada Budve. Predmetno područje je tretirano kao savremeni produžetak i reinterpretacija Starog grada Budve u prostornom, ambijentalnom i funkcionalnom smislu. Budva je u poslednjih nekoliko decenija doživela nagli razvoj koji je nažalost rezultirao, može se reći urbanističkim haosom, izgubila je identitet primorskog grada. Jedini kvalitetni urbani, prostorni i arhitektonski resurs je Stari grad. U projekciji rekonstrukcije takvog stanja smatramo da treba maksimalno istaći poziciju istorijskog središta kao repera, revitalizovati prostor buduće marine i dalje priobalja do rta Zavale. U ovom radu, autori su pokušali da upravo kroz ta tri repera (Stari grad, marina, šetalište sa plažom) pokušaju da Budvi vrate identitet. Smatramo da na ovom potezu zahtevane rekonstrukcije glavni novi artefakt treba da bude zeleni korpus visokog drveća (autohtone vrste primorskog bora, libanskog kedra, platana, u kombinaciji sa mimozom, oleandrom, magnolijom, mimozom, maslinom, itd.), radi stvaranja nove ‘‘arhitekture’’ koja bi ambijentalno i u vizurama sa mora prema kopnu, zaklonila urbanistički i arhitektonski nered i konture gabarita objekata u zaleđu. Smatramo, da stvaranjem jednog takvog ‘‘jakog’’ pešačkog i zelenog koridora, koji se prožima i preklapa sa plažom, može da se ostvari autentični primorski ambijent. Prožimanjem šetališta i plaže sa širenjem plaže u međuprostor, sve do zelenih zasada, može se rešiti neuralgična i slaba tačka obale – deficit prostora za plažu i pripadajuće joj funkcije.

Usled karakteristične razmere i strukture blokova, kontekst Novog Beograda,ističe formu objekta kao jedan od prvih i najkarakterističnijih vidova raspoznavanja. Skulpturalnost, jednostavnost kontura, oblik i volumen iz čije zapremine proističe karakteristična fasada koja se apstrakuje usled veličine na otvorenu (velike površine stakla), zatvorenu (velike zatvorene površine) i perforiranu (sa prozorima koji na površini ovih dimenzija zbog ponavljanja formiraju geometrijsku matricu) oblikuju prostor Novog Beograda dajući karakter uličnom frontu. Forma pojedinih objekata i struktura koja nastaje dovođenjem ovih formi u posebne prostorne odnose predstavljaju sistem na osnovu koga nastaje urbano tkivo ovog dela grada za razliku od klasičnog centra Beograda za koji je karakteristična kontinualnost fronta ili niz. Forma predloženog rešenja je dinamična, zakošena, predstavlja savremenu interpretaciju moderne forme.

Nasleđe modernizma ogleda se u slobodnom prizemlju i planu, vizuelnom odvajanju kula od postamenta tako da volumeni kao da lebde, u skeletnom konstruktivnom sistemu i u tretmanu krova kao pete fasade sa krovnom terasom. Kosi uglovi plana objekta i kula doprinose dinamici ugla i vitkosti cele kompozicije. Fasada objekta se interpretira kao jedinstveni omotač volumena. Deluje homogeno, perforirano, sa posebnim sistemom horizontalne podele, sa velikim površinama koje mogu da se koriste kao široki ekrani, koje time dobijaju karakter medija. Slojevitost fasade daje dubinu i transparentnost objektu, kao i finoću njegovim konturama koje usled vizuelnog smicanja spoljnog sloja koji štiti od sunca i unutrašnjeg, staklenog koji definiše enterijer gube oštrinu naglašenu kosim formama. 

Osnovni princip koncepta je da se u ekološkom smislu: i saobraćajno (infrastruktura) i oblikovno (objekti apartmana i vila) minimizira izgrađena struktura, kako bi se najatraktivnijim delom sadržaja hotela naglasio i akcentovao deo izgrađene arhitekture kojoj nije moguće sakriti na jednoj ovako eksponiranoj, a dragocenoj lokaciji. Veoma je odgovoran arhitektosnko‐oblikovni i urbanistički zadatak: kako jednu raznorodnu građevisnku strukturu rasporediti na eksponiranoj lokaciji brda a da se izbegne nesklad u kompoziciji i “ranjavanje” konture brda. U našem arhitektonskom predlogu osnovni napor je usmeren da se što više izgrađene strukture “nasloni” na brdo i “utopi” u kontekst, a da se istovremeno formuliše akcenat koji bi obeležio novi kompleks.

Izvanredan – netaknut pejzaž lokacije za buduće „Turističko naselje Smokvica“ inicira nekoliko pitanja koja će uticati na budući izgled ambijenta. Na teritoriji opštine Budva u proteklom periodu intenzivne izgradnje nije izveden nijedan turistički rezidencijalni kompleks koji ima prepoznatljiv identitet, respektabilan odnos prema zatečenom pejzažu i pažljiv odnos prema izuzetno bogatom I dragocenom ruralnom (urbanom) nasleđu. Autori su pokušali da u ovom projektu makar otvore takva pitanja i pokušavaju da prezentuju jedan predlog koji bi objedinio čitav spektar poželjnih, a često suprotstavljenih zahteva. U cilju boljeg razumevanja konteksta izgradnje u Crnij Gori danas, analiziran je možda najatraktivniji izgradjeni kompleks na teritoriji opštine Budva. Preizgrađenost strukture takvog naselja „lečena“ je i naknadno tretirana uvođenjem zelenila, koje je u velikoj meri, prema našem mišljenju, unapredilo ambijent i ublažilo utisak preizgrađenosti. Stari su u Paštrovićima kroz vekove od divljeg, netaknutog pejzaža „otimali“ i za potrebe poljoprivrede kultivisali prostor gradeći vrtače koje tako postaju prepoznatljiva topografija krajolika. Kroz ovaj projekat autori su pokušali da takav način ophodjenja prema pejzažu uvedu kao princip u odnosu na konturu terena. Visoki procenat objekata, a posebno hoteli kao najgabaritnije građevinske strukture su „utisnuti“ u teren kako bi ublažili konflikt velikih masa na pokrenutom i veoma zakošenom terenu. Arhitekturom na taj način dominira ozelenjena kaskada i stvara utisak neizgrađenosti i maksimalnog poštovanja zatečenog ambijenta.

Pretpostavljeni benefiti:

Bezbolna i po krajolik neagresivna „zelena“ arhitektura. Pod ovim se misli arhitektura koja nije samo ozelenjena vegetacijom, već ovakav pristup predlaže i omogućava uvođenje svih ekoloških tehnoloških unapređenja. Veći stepen „sakrivenih“ a nedevastiranih prostora. Kako je već naglašeno, konceptom se nastoji da se zatečeni netaknuti pejzaž u što većoj meri sačuva jer takav krajolik je jedan od najvažnijih vrednosti zbog kojih je Crna Gora i prepoznata kao područje izuzetne lepote. Za mediteranske uslove i arhitekturu mogućnost velikih otvora kompletno orijentisanih prema moru, a nevidljivih zbog duboke senke. koncept senke ima dvojaku prostorno funkcionalnu vrednost: omogućava veće otvorene prostore/terase, deck‐ove sa sadržajima za relaksaciju, što čini najvažniji prostorni konfor boravka na moru. Bolja mogućnost akcentovanja određenih arhitektonskih celina koje svojom funkcijom i repernom pozicijom u prostoru to zaslužuju (na primer kružni restoran i vidikovac „gumno“, trougaoni restoran,...) Izbegavanje uniformisanosti i ponavljanja tipova vila koje tada svojom pojavnošću stvaraju utisak prenatrpanosti u prostoru i gubitka identiteta. U svim projektovanim objektima, sve stambene jedinice imaju direktan pogled prema moru. To je bio jedan od ključnih kriterijuma pri projektovanju kako pojedinaćnih objekata, tako i njihovih medjusobnih odnosa unutar urbanističke celine. Zbog seizmičkih karakteristika terena, izbegnuti su tako višespratni slobodnostojeći objekti, a najveći procenat objekata, više od 90%, je ukopan ili „prislonjen“ ili “uz” teren.Dakle, umesto da su objekti konstruisani na terenu, oni izranjaju iz terena.

Minimiziranjem artefakta – zgrade, i mimikrijskim pristupom obezbeđuje se mogućnost akcentovanja određenih arhitektonskih pozicija, kao i preslikavanje homogenih seoskih struktura grupacija i njihovih matrica.

Apartmani – apartmansko naselje karakteriše visok nivo konfora uz istovremeno ekonomično raspolaganje prostorom: svaki apartman poseduje svoju komotnu terasu‐baštu od skoro 50% kvadrature stana. Svaki apartman ima mogućnost garažiranja vozila (1.5 parking mesto po apartmanu). Sve prostorije u apartmanima orjentisane su prema moru.

Ambijentalne celine formiraju pauzu i predah, te ambijentalizuju naselje. Usitnjenost strukture u ovim zonama doprinosi ambijentalizaciji i prepoznatljivosti pojedinačnih prostornih pozicija. Ovi sklopovi takođe sadrže stanove koji imaju logiku kuće ali u ambijentu u koje se dodatni sadržaji, poput bazena i drugih rekreativnih sadržaja mogu deliti.

Vile na hridi – predstavljaju jedno od težišta urbanističkog koncepta. Autori prepoznaju prominentnu poziciju hridi kao najelitniju zonu celog masterplana. Ova lokacija ima možda najbolju (najatraktivniju) poziciju pa su vile projektovane u kaskadnom poretku kako bi se ostvario najviši standard prostora (spoljnog i unutrašnjeg i vizure). Na otvorenom prostoru su projektovane velike zelene površine kao bašte‐palube prema moru, sa nesmetanim pogledom ka pučini u vizuelnom luku od Budve do Petrovca. Najviše eksponirani deo unutrašnjeg prostora je projektovan kao dvovisinski ambijent koji lebdi nad liticom. Posebna pažnja je usmerena na projektovanje ambijenata i prostora koji će na najbolji način uvesti konfor elitnog stanovanja u primorski predeo. Stoga koncept predlaže nekoliko tipova vila koje su projektovane u zavisnosti od nagiba terena i pozicije, pogleda i oblika lokacije, a po mogućstvu i prema aspiracijama budućih vlasnika. Izdvajaju se tri osnovne tipologije vila, i to: 1. vile na hridi koje se ,,razlistavaju,, i prate tlo, zatim 2. atrijumska vila i 3. vila u koju se ulazi sa gornje kote.

Ugostiteljstvo i usluge – dva restorana u zoni UP2 i zoni UP4b u arhitektonsko oblikovnom smislu predstavljaju reperne tačke plana kako bi na što bolji način sugerisali da su u pitanju mesta susreta, zabave i uživanja. Projekat partera definiše brze veze do obale. Dva poslovna objekta u zonama UP4a i UP4b zadovoljavaju potrebe naselja za uslugama i poslovanjem i projektovani su kao skeletne strukture koje u funkcionalnom smislu mogu da prihvate najrazličitije sadržaje.

Obala – priobalna zona pažljivo je projektovana u skladu sa postojećom geometrijom obale i potencijalima njenog pripitomljavanja. Naime, zone koje čini sitniji drobljeni kamen artikulisane su kao plaže, dok su zone koje oštro ili strmo silaze u more tretirane kao plaže – ploče, sa bezbednim prirodnim, slanim bazenima. Na taj način tretman obale omogućava niz pristupa, pristana, dokova i drugih tačaka komunikacije izmedju prostora mora i obale.